Danas objavljujemo dvije pjesme Milana Novaka. Obje su pjesme na hrvatskom ali i na slovenskom jeziku.
U djelima Milana Novaka nalazimo duboka razmišljanja o biti života i čovjeka, povezanosti s prirodom. Pjesme Milana Novaka prikazuju dvojnost ljudske prirode, prirode općenito, vječito prelijevanje crnobijelog u traženju ravnoteže.
***
Devedeset dvije godine kaže
kako visoka starost pomislim
sjedeći u sjeni hrasta
Mlad je još
iako je niknuo prije rođenja
Beethovena
a za njegovu glazbu kažemo da je stara
Koliko zima je prošlo preko te izbrazdanosti
koliko ptica je sjelo na nj
On bi mnogo toga mogao reći o
globalnom zagrijavanju
o zraku
o našim navikama o našim porocima
Zasigurno zna što je mir i kaliko znači
i ne poznaje žurbu s kojom mi grabimo kroz dane
To ga i ne zanima brine za sebe i svoju ugodu
Događaje koji nas uzrujavaju
on rijetko kada osjeti
Oluja je za njega češalj
iščešlja suho lišće i grane s krošnje
list gore dolje govori
ali grana je život
To su usta za starost
kad će svaka zraka biti značajna
Hoće li tada još itko svirati Bacha
Starica pokraj mene ima
devedeset i dvije
Kad je bila još dijete na grani je visila ljuljačka
još se sjeća boje daske
Kroz sto godina možda će tu biti neka druga starica
možda će slušati Chopina ili Brucknera
u sjeni
tog istog hrasta
***
Dvaindevetdeset let reče
kako visoka starost pomislim
sedeč v senci hrasta
Mlad je še
čeprav je pognal še pred rojstvom Beethovna
in za njegovo glasbo rečemo da je stara
Koliko zim je šlo čez to razbrazdanost
koliko ptic je sedlo nanj
On bi vedel veliko povedati o globalnem segrevanju
o zraku
o naših navadah o naših razvadah
Zagotovo ve kaj je mir in kako dobro dene
in ne pozna ihte s katero mi grabimo po dnevih
A to ga ne zanima skrbi zase in svoje počutje
Dogodke ki nas razburjajo
on komajda zazna
Nevihta je zanj glavnik
izčeše suho listje in vejevje s krošnje
list gor ali dol pravi
a veja je življenje
To so usta za starost
ko bo vsak žarek pomemben
Bo takrat kdo še igral Bacha
Starka ob meni jih šteje dvaindevetdeset
Ko je bila še otrok je na veji visela gugalnica
in spomni se še barve deske
Čez sto let bo tu morda neka druga starka
morda bo poslušala Chopina ali Brucknerja
v senci
še zmeraj istega hrasta
***
S tišinom je sve rečeno. Tišina je potpuna. Svaki zvuk je samo krhotina te potpunosti. TIŠINA MI JE NAJDRAŽA.
Tišina dolazi iz svemira i tamo odlazi. Putuje kroz Zemlju, a da i ne spozna tu patuljastu kuglu. Tišina se ne može stvoriti. Ona je već stvorena, već odavna. Svaka misao je najprije bila tišina. Izvor. Kad umrem, otiđem natrag u tišinu. Ne želim buku, nikakvu glazbu, nikakve razgovore. Tišina je najjači zvuk, najdublji značaj misli. Kad zazvoni tišina, sve drugo utihne. Riječ se razleti u zvonjavu, kao kap koja kane na urnu. Svaka riječ je samo jedna od kapi u moru mira. More najviše voli mir. Umiri se odmah čim vjetar prestane stremiti u njega. I riječ utihne.
***
S tišino je vse povedano. Tišina je popolna. Vsak zvok je le odkrušek te popolnosti. TIŠINA MI JE NAJLJUBŠA.
Tišina prihaja iz vesolja in tja tudi odhaja. Potuje skozi Zemljo, brez da bi to pritlikavo kroglo sploh zaznala. Tišine se ne da ustvariti. Je že ustvarjena, že zdavnaj. Vsaka misel je bila najprej tišina. Izvor.
Ko umrem, odidem nazaj v tišino. Ne želim hrupa, nikakršne glasbe, nikakršnih govorov. Tišina je najmogočnejši zvok, najgloblji pomen misli. Ko zazveni tišina, vse ostalo potihne. Beseda se razleti v zvenenje, kot kaplja, ki kane na žaro.
Vsaka beseda je le ena od kapelj v morju miru. Morje ima najraje mir. Takoj ko veter preneha drezati vanj, se umiri. In beseda utihne.
